Srđan Tomić i vaterpolska bajka

Prije malo više od godine dana Tomo Bujas aka Ministar vanjskih poslova Republike Danče napravio je prvi intervju na danče.hr-u „Razotkrivanje“. Idući korak, koji mi je odmah pao na pamet bio je dogovor za intervju sa dvojcem Srđan Tomić i Marko Štefanek, dvojcem s kojim praktički na dnevnoj bazi komentiram raznorazne vaterpolske vijesti i totalne vaterpolske teme.

Dani lete i da  MVP RD-a nije prije koji dan potegao tu temu prošlo bi ih još tko zna koliko. Srđan Tomić, nije samo pisac bajki nego i stvara vaterpolske bajke, radna mjesta. U vaterpolu! Naime, iz jednog portala razvio se i brend sportske opreme, a kasnije i vaterpolski vrtić te serija natjecanja.

Vaterpolska javnost zna za portal vaterpolovesti.com zna za Keel, a vjerojatno ne zna za knjigu epske fantastike „Vučja noć“. Sve to troje navedeno povezuje jedno ime, ono Srđana Tomića kojega ćemo zamoliti da se za početak predstavi našim čitateljima. Urednik si i vlasnik vaterpolskog portala, suvlasnik i menadžer marke vaterpolske opreme i pisac knjige koju još nisam pročitao, ali mislim da nema veze s vaterpolom, osim ako izdajnici, zmajevi i raznorazni moćnici nemaju neko prenesno značenje.

Tomić: Od srca čestitam stogodišnjicu Republici Danče. Nalazim se sa strane intervjua na koju nisam navikao jer sam se svetu vaterpola priključio kao novinar. Učinilo mi se da je u medijima tako trofejni sport potcenjen u kategoriji „ostali sportovi“, sa starim slikama i šturim izveštajima koje prati samo publika već upućena u temu. Vaterpolovesti počele su 2012. kao pokušaj da se na jednom mestu nađe dovoljno važnih informacija i svežih fotografija po principu aktuelnosti. Odnosno, da u što kraćem roku izvestimo publiku o onome što se u tom trenutku dešava u vaterpolu. Bilo je i izjava i poneki intervju da obogati sadržaj i ohrabri publiku da nam veruje. Nakon osam godina, i dalje nam je brza i tačna informacija osnova. Nakon 1.000 napisanih vesti prešao sam sa pozicije novinara na mesto urednika, što znaci da Vaterpolo vesti imaju redakciju od „čak“ dvoje ljudi. Pored mene tu je Darko Stevović. Vaterpolo vesti su privatan i nezavistan portal koji sam finansira svoj rad, i eto učinile su u vaterpolu ono sto je kao prvi i osnovni problem formulisao RD MVP: https://www.dance.hr/kolumne/the-importance-of-womens-water-polo-for-water-polo.html. Stvorili smo radno mesto!

U pokušaju da ga stvorimo nametnuo se zaključak da proizvodjači opreme ne vrednuju medije niti cene online prodaju. Rešio sam da pokazem da greše i nastao je Keel. Pokretač sam ta dva subjekta u svetu vaterpola, ali nisam radio sam. Verovao sam u profesionalizam od početka i gde mi je zafalilo znanja angažovao sam ljude i tako sada pored mene učestvuje još desetak osoba direktno i još mnogo indirektno… Dakle, još radnih mesta… Znate da je Keel pre svega brend koji se veže za Andriju Prlainovića i to je najbolji primer ovoga što sam napisao.

Sa nekih 30 godina počeo sam da pišem i došao do odgovora šta bih hteo da budem kad porastem. Napisao sam roman Vučja noć koji govori o svetu Kolevka snova i pišem dalje. Nisam jos porastao :), ali se trudim da uz ovaj izlet u vaterpolo, pisanje postane moj poziv i struka. Ovo sto trenutno pišem  je moderna bajka. Možda zvuči naivno, ali radi se o jako ozbiljnim temama. Izneti ih u klasičnim kategorijama na zanimljiv i originalan način je celokupan poziv, strast i posao. Kanim da istrajem u tome do kraja. I tu sam pomislio da ja mogu nešto da doprinesem pa ćemo videti. Možda me upravo pisanje u 6. mesecu dovede u Dubrovnik.

Nas dvojica smo se prvi put sreli prije 3 i po godine, 2017-te u Budimpešti na final6-u. Legendarni skupljač memorabilija, nekoć aktivni dopisnik danče.hr-a MK mi je dao u zadatak da preuzmem Prlainov badel mantel koja si ti donio na tribine Duna Arene. Mislim da smo se dan kasnije slučajno sreli negdje u centru Budimpešte, nas dvojica i spomenuti Darko Stevović i idućih nekoliko sati proveli u vaterpolskim razgovorima. Mislim da sam dobro zapamtio početak, u međuvremenu smo se također družili, počeli i surađivati. Gdje vidiš da bi nas ta suradnja mogla odvesti za 5 ili 10 godina. Može li se dogoditi da se vaterpolski zmaj uskoro probudi i uzme svoje nasljeđe, jer svi već predugo snivamo i vrijeme je da se probudimo jer je vrijeme za Vučje noći i novi dan koji će obasjati stari svijet?

Tomić: Kao klinac trenirao sam plivanje i iz neobjašnjivih razloga nikada nisam prešao na vaterpolo. Kada sam kao novinar rešio da krenem u to, znao sam da moram da učim i slušam pre nego što pišem. Imao sam sreću da upoznam dovoljno velikih imena i znalaca. Ono što su oni znali ja sam pokušao da razumem. Uz to sam pogledao, a i dalje gledam, veliki broj utakmica. Mnogo njih uživo. Izveštavao sam sa poslednjih pet Evropskih prvenstava, bio na F4 i F6 turnirima Lige šampiona, na Euro kupu, na Svetskom prvenstvu i mnogim drugim takmičenjima. U svemu tome uvek gledam i slušam, ali tek kada se pojavio Danče počeo sam i da čitam da bih naučio nesto suštinski važno i karakteristično za vaterpolo. Na navedenim takmičenjima upoznao sam skoro sve ljude koji su kroz medije povezani s vaterpolom, i bilo bi neozbiljno da nisam iskoristio priliku da upoznam čoveka u čijim sam tekstovima uživao i od koga sam učio.

Sad kad je odnos prijateljski, baš onako kako treba da bi se do kraja pričalo o voljenoj temi nadam se izazovima. Šta smo naučili i znamo o vaterpolu i posebno o izveštavanju i položaju u medijima istog nešto vredi. Šteta bi bilo da se to ne stavi na probu. Tu pre svega mislim na ulogu u medijskoj promociji vaterpola na kojoj, svako na svoj način, već uveliko radimo. Ja nam priželjkujem ulogu u nekoj organizaciji, ligi, televiziji, takmičenju. Negde gde bi mogli da napravimo razliku. Informacijom, kontaktom, iskustvom… Nikada niko ni iz jedne federacije, saveza, LEN-a ili FINA nije se zainteresovao za ovo što radimo. S druge strane, igrači, treneri i navijači prate, komentarišu, žale se na greške, daju intervjue i podržavaju ili kritikuju. Možda će se krovne organizacije jednog dana osmeliti pa nas kontaktirati da sarađujemo i unapredimo medijsku prezentaciju sporta. Ako ništa drugo, mogu reći za Vaterpolo vesti, da smo tokom godina imali milionsku publiku. Sami finansirali puteve na takmičenja, hteli, želeli, grešili i uspevali. Nešto smo postigli. Da to nije važno, ne bi ljudi čitali, ne bi znali za stranicu vaterpolovesti.com ili dance.hr. Da ne bude da mi samo čekamo, znamo te ljude, znaju i oni nas. Doći će trenutak za saradnju nadam se. Bilo bi šteta da ne napravimo pomak van onoga što već radimo. Za to nam trebaju saveznici, da bi na tržistu sporta vaterpolo zauzeo poziciju koju može, a duboko sam uveren da se na tom polju trenutno podbacuje. Nema čarobnog štapića, niti će Danče i Vvesti nešto magično da promene. Ipak, moglo bi puno bolje i neki doprinos bih voleo da učinimo. Tu je i Marko Štefanek i Total waterpolo koji je na engleskom. Njegov rad je recept i svedočanstvo da može. Za čarolije ću rado svakom čitaocu Danče i Vvesti pokloniti primerak knjige Vučja noć. Važi i za Total waterpolo čim bude prevod na engleski.

Nisam u startu spomenuo Keel kup u organizaciju kojega si također uključen. Koliko mi je poznato tu je i tvoj brat Nenad koji je direktor ovog natjecanja. Prošle godine ovaj turnir u Beach vaterpolu trebao se prošiti i na Crnu Goru i Hrvatsku. Sjećam se i rečenice iz najave turnira u Gradcu „Možda još atraktivnije pojačanje očekuje se u Gradcu kada će za mikrofonom u ulozi komentatora naći Andrija Martić, jedan od najboljih poznavaoca vaterpola u regionu, poznatiji kao Danče.hr. Šuška se da bi Martić mogao zaigrati i za medijski tim koji je najavljen.“ Trebali smo prije pola godine tu našu suradnju dignuti na viši nivo.

Tomić: Keel kup je format vaterpola osmišljen da vrati vaterpolo onim osnovama iz kojih je potekao. Vaterpolo se sada teško može vratiti na plaže, jezera uz muziku i piće. Pored svega to je sada ozbiljan sport s zgusnutim kalendarom i svim ostalim stvarima. Međutim, kratki vaterpolo 4 na 4 bi mogao da vrati nešto od te originalne pozicije. Pre svega da bude tamo gde već ima publike. To znači da se ponudi u turističkim mestima, odnosno letovalištima. Turisti su već tu, hajde da ih zabavimo, da se zaustave na rivi i pogledaju neku utakmicu ili ceo turnir. Osveže se pićem, malo muzike, malo drečavih boja kapica i šešira. Keel kup je za mene neka vrsta festivala. Vaterpolo festivala. Nenad radi na tome da se stvori standard zasnovan na iskustvu desetak dosadašnjih turnira i da se on prenese na lokacije koje nude prirodne lepote otvorenih voda, odnosno mora i jezera. Turisti i vaterpolisti su već na tim mestima, fali im samo Keel kup da se upoznaju, druže i lepo provedu. Hrvatska obala nameće se kao idealno mesto za takav dogadjaj. Svakako da to ne bi smelo da prođe bez Andrije Martića prezrenog u svim organizacijama, ali dragocenog za Keel kup. Medijski tim je apsolutno neophodan, ja se pripremam i računam na Dančare i Štefaneka da se ne brukamo. Nadamo se povratku letnje sezone u normalu i onda bi Keel kup trebao da se pokrene širom bivše Jugoslavije. Ne bih sada da mamim ljude nekom nostalgijom, stvarno mi nije do toga. Ali, vaterpolo na moru kao glavna scena, muzika, pivo i publika su festival. Ne treba daljih objašnjenja. Mi smo imali finale 2019.  na jezeru u Beloj Crkvi sa skoro hiljadu navijača pod reflektorima,s vatrometom. Takvog programa fali, i tu je izvor i ideja Keel kupa.

Spomenuo si i Marka Štefaneka i njegov total waterpolo. Već je poznato da smo se nas trojica okuražili i dogovorili sastanak sa čelnicima regionalne lige gdje smo iznijeli neko naše viđenje medijskog praćenja i ostalih popratnih sadržaja. Nije baš bajno prošao taj sastanak, bar kako sam ga ja doživio. Tvoj doživljaj?

Tomić:  Drago mi je da smo na tom sastanku bili, te da su nas primili i saslušali. To je neki korak napred. Ipak, ostao sam utiska da nismo postigli ništa jer je opet bio prisutan duh očuvanja. Očuvanja organizacije koja vodi ligu od spoljnih uticaja. Sigurno da nisu svi uticaju dobri, ali ostati zatvoren i učauren je pogubno. Nisam primetio neki jasan kriterijum niti standard koji je bio postavljen pred nas kao novinare koji nismo mogli da ispunimo, pa nije bilo prostora za saradnju. Naprotiv. Zato je liga tavorila i tavori u medijskom prostoru iako ima šta da pokaže, a ima potencijal za sponzore. Osnovni problem je što je takav stav organizacije pravilo i izuzetaka iz njega gotovo da nema. U međuvremenu je sport kao proizvod otišao daleko, sve novije i mlađe discipline i sportovi pokazali su više sluha i njuha za marketing i medije i odmakli poprilično u učešću na tržištu. Vaterpolo se tu kreće sporo. Objektivno, pitanje je i koliko se može. Nije situacija takva da bi sutra vaterpolo sustigao fudbal, ali kao što sam rekao prostora ima, i treba ga osvojiti. Najvažnija je saradnja sa televizijama, jer je to osnov za širenje auditorijuma. Ja znam da je vaterpolo u Srbiji imao na tom polju impresivne brojke kada je bilo nekih važnih utakmica. To zavisi i od rezultata, snage klubova, termina, i mnogo drugih stvari. Da ne dužim, pomeranje vaterpola unapred na medijskoj sceni je velik i težak zadatak. Tu bi specijalizovani mediji poput nas mogli da daju doprinos, mali ali važan. Šteta je što regionalna organizacija nije to prepoznala, a bilo je kao i u svemu i nekih ličnih zadrški. Dao bih za kraj ovog pitanja jedan mali primer. Zašto organizacja ne bi angažovala vaterpolo novinare da pripreme statistiku, zanimljivosti i slične stvari u dokument koji bi se onda mogao pojavljivati uvek i svuda, a posebno bi bio dragocen za TV komentatore u pripremi utakmica, i samom komentaru. Meni smeta što neki igrači koji su dugo prisutni na sceni dožive da im se na takmičenjima pa i  Svetskoj ligi u Beogradu imena čitaju pogrešno, jedan dan ovako, drugi dan onako. Suludo je ne znati i ne pitati nego terati po svom. Mađari imaju standard u kome prvo pišu prezime pa ime. I to je lepo, ali kada je nešto na međunarodnom nivou onda postoji standard i čita se prvo ime pa prezime, na svakoj utakmici, svakog dana, svake ekipe. To su samo neke sitnice na kojima vaterpolo pada, a nisu pitanje novca nego zdravog razuma i interesovanja za ono što se radi.

Kako gledaš na vaterpolo u području koje pokriva regionalna liga, trenutno ne znam je li samo zbog pandemije, dosta igrača se vratilo doma, u srpske klubove tako da je kod vas liga jako zanimljiva, a i klubovi bi uz još po recimo 2 pojačanja bili konkurentni i u regionalnoj ligi.  I u Crnoj Gori i u Hrvatskoj imamo ozbiljne klubove, a zašto ne bi težili istome u dogledno vrijeme i u Makedoniji (sjetimo se njihovog reprezentativnog projekta), možda Sloveniji ili BIH. Sve ovo bi bilo lakše da se liga profesionalno vodi i da klubovi kroz nju ostvaruju prihode. Utopija ili?

Tomić: Verujem da sa sportskog aspekta ovogodišnje izdanje regionalne koja se se odigrala za 4 dana nije sjajno za igrače i trenere. Međutim, veliki broj utakmica u kratkom roku omogućio je publici koja je pratila prenose da se uključi. Danas stigneš nešto da vidiš, dok shvatiš šta se igra i zašto, ide nova utakmica. Sutra opet. Ljudi su u takvoj koncentarciji brzo pamtili imena igrača, procenili snagu sledećih rivala, šanse svog tima za uspeh i tako dalje… Ko je izabrao da prati Radnički ili Primorje, na primer, sigurno je do poslednje utakmice imao svog omiljenog igrača, procenu o kvalitetu golmana, ideju šta može da očekuje od te ekipe. Tako se razvijaju interesovanja i emocije, a one su stub reklame, koja je stub TV prenosa, koji su stub plasmana sporta kao proizvoda. Korona je doprinela povratku kvalitetnih igrača u Srbiju, a postajala je osnova koja je tim kvalitetom nadograđena i sada imamo domaću ligu koja je izjednačena i zanimljiva. Da ne govorim ono što svi znaju, a to je da mlađi igrači mogu mnogo bolje da se razvijaju ako imaju pored sebe ekstra klasu. Mislim da jaka regionalna liga, koja donosi interesovanje nije utopija, ali je skup i zahtevan poduhvat. Pre svega treba se odlučiti za format takve lige. Da li je ona važnija od domaćih takmičenja, da li se igra uporedo, ili ide jedno pa drugo? Ovaj turnirski sistem koji je silom prilika bio ove godine meni se jako dopao. Ne kažem da je rešenje, ali je sigurno lakši za organizovati, verovatno i jeftiniji, pruža mnogo više sekundi za TV reklame. Treba svakako napraviti dugoročnu strategiju oko koje bi bili saglasni svi uključeni faktori. Potom treba pronaći novac za podizanje standarda što je još teži zadatak. Pozitivno je što bi u sadašnjoj situaciji ta liga garantovala kvalitet i uzbuđenja. Međutim ko sada može reći da će i sledeće godine klubovi biti na istom nivou. Ta nestalnost koja pre svega dolazi od nedostatka finansija, velika je prepreka tako da se vraćamo onom glavnom problemu. Kako pronaći novac. Ako bi se uključile Bosna, Slovenija i Makedonija, to bi povećalo potencijalno tržište za sponzore, ali bi ostao problem odakle novac da se formira jedna ozbiljna ekipa u Sarajevu na primer, ili Kopru ili Skoplju. Mislim da bi za početak morale države da pomognu, kako bi se stiglo do lige koja počinje i sama da generiše novce i deli ih klubovima i tako dalje. A čekanje na državu je upravo ono što je i dovelo vaterpolo ovde gde je sada. Začarani krug, i nije lako izmaći mu. Na kraju krajeva interes države je da što više dece bude u sportu, da učestvuje, kada dođe do nekih rezultata na klupskom nivou tu interes države opravdano staje. Kako to nadomestiti? Mađarska je neki primer za to, čini mi se dobar.

Stalno kritiziramo, barem ja. Doduše, puno je prostora za kritiziranje i to radim ne bi li se neke strvari pomaknule s mjesta, ne bi li se ovaj naš sport trgnuo i krenuo naprijed. Koraci mogu biti ogromni jer puno je lakše kad plivaš na 100 kraul u kratkom periodu doći sa 1.30 min na 1.00, nego kad si na 50 sekundi spustit se na 49. Kad bi se nešto odlučio pohvaliti, posebno medijski, što bi istaknuo?

Tomić: Što se tiče vaterpola u Srbiji i svetu mislim da je nedavno napravljen veliki iskorak. Najpre se pojavila aplikacija FINA TV, a ubrzo i LEN TV. To je omogućilo da pratimo velika takmičenja, a pre svega Svetsko prvenstvo u potpunosti. Ako nisam na samom turniru, a često je on daleko, smeštaj skup i troškovi jednostavno neodrživi, onda jurim utakmice po nacionalnim televizijama. Sa digitalizacijom došlo je i do ometanja signala u zavisnosti odakle gledate. Pratio sam RTCG, HRT i naravno RTS i opet nisam uspevao da pogledam sve utakmice koje me zanimaju. Uz tu FINA aplikaciju je puno lakše. Kada neka državna televizija prenosi Svetsko prvenstvo, ona prati u većini slučajeva samo domaću nacionalnu selekciju. Tako se gubi puna slika događaja i utakmice su u razmaku tako da praktično do borbe za medalju ljudi i ne prate mnogo. Kada bi bilo više utakmica dnevno, lakše bi bilo ostati u toku, videti i druge i bolje doživeti neko takmičenje. Naravno da je uspeh nacionalne selekcije na prvom mestu, ali ako bi mu se dalo konteksta i drugim utakmicama, specijalnim emisijama i zanimljivostima kvalitet i doživljaj bili bi bolji.  Zato je 2017. s FINA TV- om prepoznato da ima prostora i za više sadržaja.

A u našim krajevima? Kakva je tu situacija, imamo li neke naznake da se situacija miče s mjesta?

Tomić: Na moje zadovoljstvo veliki napredak je došao u drugoj polovini 2020. počeo je podcast Pod kapicom novinara televizijske kuće Sportklub, a potom je ista televizija uzela prava na utakmice najboljih klubova srpske lige, pa Lige šampiona i potom Regionalne lige. Bilo je jako puno prenosa. Mislim da su brojke dobre sto se tiše gledanosti. I podcasta i utakmica. Svakako da bi neki sponzor bilo lige, bilo prenosa bilo podkasta jos pojačao i utvrdio to neslućeno medijsko prisustvo vaterpola. Ima mnogo tema oko organizacija koje vode vaterpolo, takmičenja, pravila itd… Ima i mnogo ljudi koji bi mogli o tome da kažu i dobro i loše, pa i da urade. Ja se koncentrišem na ove neočekivane napretke, i znam da su rezultat rada i truda. Možda su neočekivani, ali sigurno nisu slučajni i zato temu otvaram i zatvaram pohvalom ljudima i televiziji kojima možemo da zahvalimo na pozitivnim promenama. Naravno, trebalo je i malo sreće, posebno u Srbiji gde se nakon epidemija Kovida-19 vratilo dovoljno dobrih igrača da podignu nivo i daju opravdanje prenosima. Ima zanimljivog vaterpola za pogledati i sada možemo da ga gledamo. To je velika stvar.

Pored toga prethodnih godina izašle su dve knjige Dejana Stevovića o srpskoj reprezentaciji i vaterpolu, tu je i Jugovo izdanje Pet do sto, a očekujem uskoro jednu knjigu vezanu za samu struku. Eto, polako se pravi i vaterpolo sekcija u biblioteci, i to je pomak.

Eto u pandemiji se događaju i pozitivni pomaci. Pametni ljudi koriste krizne situacije da naprave neke zaokrete i iskoriste situaciju. Jedan pametni čovjek, da ga sad tu javno ne hvalim, kazao mi je još tamo početkom svega ovoga, da je ovo prilika da se vaterpolska zajednica poveže. Primjerice zoom gostovanja, seminari, predavanja…najlakše je na taj način dijelit znanje i pomoći razvoju vaterpola u raznim krajevima, od Engleske pa dalje. Tako je i kod nas moguće, recimo organizirat završnicu lige u ljetnim mjesecima. Ako ne ide drugačije, jer imamo reprezentativna natjecanja, pada mi na pamet da se Keel Danče kup, vaterpolo 4 na 4 organizira i za klubove pa da po 4 igrača Radničkog, Juga, Jadrana, Primorca, Mladosti, Zvezde…pozovemo odmah i 4 najbolja Makedonca, Slovenca.

Tomić: Sve si rekao. Hajde da to uradimo.

Da se nadovežem na gornje pitanje, a iskoristit ću i uvid u Bujasova pitanja za intervju sa Štefanekom; identificiraju li se ljudi više s određenim momčadima ili s pojedincima u ekipi? Što je važnije privući još publike na naš sport? Jer u ovom hipotetskom natjecaju izostale bi najveće zvijezde koje bi bile zauzete po reprezentacijama, iako bi se i to dalo iskombinirat.

Tomić: Svakako da su zvezde veoma važne, bez njih se ne može, ali taj neki usporeniji ritam koji vaterpolo ima u odnosu na druge discipline poslednjih decenija nije samo negativan. Čini mi se da je u vaterpolu ostalo dosta od te klupske zagriženosti. Barem bih ja voleo da jeste. Klub daje neki dodatni smisao pored prenaglašenog individualizma. Ako nisi Lionel Messi i ne postižeš golove s lakoćom nemaš šta ni da igraš fudbal. I klinci ga sve manje igraju stvarno, a sve više na ekranima gde mogu biti Messi. Ali nije samo biti Messi, nego je biti deo tima, tima koji će pobediti, ili izgubiti ali koji znači. Ti pojmovi se u modernom društvu s modernim tehnologijama redefinišu. Nije to sve nužno loše, ali neke vrednosti uvek treba da postoje. Klupska pripadnost je jedna od tih. To nije ozbiljan životni izbor, vezan je za interesovanja bez velike važnosti i slobodno vreme pa prema tome možemo tu da vodimno filozofiju koja nam je po volji. Moja deca navijaju za klub za koji ja navijam, ako im bude do navijanja, i to im je to. Tako to ide generacijama i ne toleriše se izvrdavanje. Uvek ima izvanrednih pojedinaca i oni čine i klubove velikim, ali šta ja to tebi objašnjavam. Valjda u Dubrovniku to važi više nego bilo gde.

Vratimo se iz sfera modernih bajki, jedno drugačije pitanje, a koje se često provlači posebno kad se želi dodatno omalovažiti naš sport. Je li se vaterpolo igra samo kod nas, plus još Mađarska, Italija, ajde možda malo Grčka i Španjolska.

Tomić: Ko ne veruje da se vaterpolo igra u celom svetu, mogu mu pokazati izvozne papire Keel-a. (Iz carine i poreske neka ovo ne shvataju doslovce). Mi smo prodali opremu u Afriku, Aziju, Australiju, SAD i naravno širom Evrope. U Južnoj Americi Keel posluje kao franšiza. Vaterpolo se igra svuda, to je sigurno. Naravno, takmičarski koncept s naglaskom na uspehe na međunarodnoj sceni prisutan je u manjem broju zemalja. Medjutim, jednom sam brojao koliko različitih prvaka sveta ima u fudbalu, košarci i vaterpolu. Tačne brojke sam zaboravio, ali su slične ako nisu i iste. Vrhunski rezultati uvek će i u svemu ostati rezervisani za mali broj konkurenata. To govori o kompleksnosti dolaska do istih. Vaterpolo tu nije izuzetak i ne volim da čujem potcenjivanja discipline iz tog pravca. Navodno niti ko igra, niti koga zanima. Onda se ispostavi da neki klub u Egiptu ili na Kipru ima preko hiljadu članova…

Kad sam prije skoro 8 godina radio intervju sa Azevedom, kada je pokrenuo i svjetsku udrugu vaterpolskih igrača za koju mislim da i nije baš nešto pretjerano zaživjela, spomenuo mi je da je u američkom savezu 50.000 registiranih igrača i da je još otprliike 100.000 neregistriranih. Što ti misliš koliko je vaterpolista na svijetu? Koliko je to veliko tržiste i planiraš li sa Keelom ostati uz vaterpolo ili se možda proširiti na neke druge sportove?

Tomić: Mislim da vaterpolista i vaterpolistkinja ima u svetu preko milion. Naravno, od najmanjih uzrasta do veterana i rekreativaca. Tačan broj je jako zanimljivo pitanje, i trebalo bi raditi na odgovoru. Verujem da FINA ima bar približan broj. Kad se gleda na to kao na tržište za plasman robe, stvar je malo drugačija. Mi dohvatamo i publiku koja nije u vaterpolu, ali prepoznaje proizvod iz vaterpola kao sinonim za kvalitet. U svakom slučaju Keel suštinski posluje u induistriji sportske opreme koja je deo tekstilne industrije i tu su zakonitosti i mogućnosti jedne ogromne industrije kojima moramo da se rukovodimo. Važno je što smo stvorili robnu marku, to nam donekle omogućava da se izmaknemo od stalnog pritiska jeftinije i jeftinije proizvodne cene. Tokom prvog naleta Kovid-19 virusa prodaja kupaćih kostima i sličnog programa bila je četvrta najugroženija industrija. Tu možemo da budemo zahvalni što nam je doseg u svetskim razerama mnogo manji od drugih modnih ili sportskih robnih marki, pa smo lakše i podneli troškove potpunog zaustavljanja rada. Eto, nikad ne znaš, nešto je mana, ali u promenjnim okolnostima postane prednost. Pored vaterpola imamo izlete i u druge discipline, radili smo opremu za atletiku, i neke druge namene. Postoji jedna oblast u koju se iz vaterpola s nekim imidžom kvaliteta može dosta dobro preći. Nadam se da ćemo ove godine zakoračiti i na to tržište, i proveriti ovu tvrdnju. Znam da strepite i jako vas zanima, pa ću se potruditi da vas blagovremeno obavestim…

Vidio sam da se i Keel škola vaterpola, koji su to uopće uzrasti u pitanju, dogovorila sa VK Partizanom i da sad djelujete kroz klub. Koji je taj projekt imao koncept i što se promijenilo s tim dogovorom s Partizanom?

Tomić: Škola vaterpola namenjena je za decu od nekih 4 do 8 godina. Donja granica je pitanje interesovanja dece, dok je gornja utvrđena jer se školica radi u plitkim bazenima. Na prvom mestu je obuka plivanja naravno, i ona čini dobar deo treninga, ali je dopunjena vaterpolo kapicama, loptama, golovima. Na neki način deca se motivišu da steknu osnovne tehnike disanja i plivanja, a potom da se upoznaju s vaterpolom. Pošto sam ispomagao prve godine rada imao sam priliku da se lično uverim koliko brzo i lako deci zacakle oči kada se nameste ispred gola za šut. Svi žele da daju gol, i taj motiv je srž igre koja je osnova sporta. A spontane igre ispred zgrade je u Beogradu počelo da fali. Vremena su se promenila, deca više ne idu napolje onako lako i spokojno kao ranije. Zato se starosna granica organizovanih aktivnosti spustila sa nekih 8, 9 i više godine kada smo mi bili deca. Tim spuštanjem otvorio se prostor za aktivnosti na koje se deca vode, koje se plaćaju i organizuju. Školica vaterpola je u tom prostoru da ponudi jednu lepu, atraktivnu i pre svega zdravu aktivnost.  Tu je i pedagoški deo priče, decu treba animirati i disciplinovati. Taj deo nema mnogo veze s vaterpolom, ali ima mnogo s odnosom koji treneri imaju s decom. Jednostvano mora da im bude interesantno. Nenad upravo ima taj talenat, da učenje plivačkih tehnika i osnova vaterpola izgleda kao igra. Kada se radi obuka plivanja, većina dece su neplivači i tu je potrebna predostrožnosti jasna instrukcija šta se radi, kada i kako. Nakon toga se postavljaju golovi i tu počinje igra koja treba da zabavi i u nekoj meri upozna decu s vaterpolom. Da li će nakon toga oni otići dalje s predznanjem ili će se posvetiti drugim aktivnostima nije prioritet. Važno je da nauče da plivaju, da zavole vodu i da im vaterpolo bude prirodan. Odatle je logično došla i saradnja s VK Partizan-om. To je veliki klub i važan klub ne samo u Beogradu nego i mnogo šire. Normalno je da se takva uloga prenosi na sve šire delove društva, i segment toga postao je i rad s klincima, takoreći vrtić VK Partizan. Mislim da  klubu planiraju još aktivnosti u tom pravcu, i želim im sve najbolje u tome jer je to odraz velikog kluba.

Kad smo se već dotakli Partizana, veliki, ogromni klub koji je zadnjih godina istraživao koliko je dno na koje se može potonuti. Nadam se da je skupštinom na kojoj su igrači predvođeni Filipom Filipovićem povukli veliki potez i svojim autoritetom, a valjda i znanjem i angažmanom, zaustavila to poniranje i da će se sedmerostuki prvak Europe uskoro vratit ozbiljnom vaterpolu. Iako, nije ni Šoštar bio ništa manji igrač, a upravo je on bio taj koji je vodio klub proteklih godina. I sam sam se par puta nakratko našao u razmišljanjima da probam nešto napisat na tu temu, temu Partizanovog poniranja. Možeš li nam ukratku pojasniti što se događalo i kakva je sada situacija?

Tomić: Voleo bih da mogu. Pre svega da pojasnim sebi kao strastvenom navijaču jer sam ja uz taj klub zavoleo vaterpolo. Dobar deo problema je i bazen Banjica kojim je upravljao i upravlja klub. Bazen može biti veliki izvor prihoda, ali generiše ogromne troškove, koji uz prvi tim kakav smo nekada imali čini značajnu svotu. Tu je i letnji bazen, koji opet donosi novac. Veliki broj dece, i druge stvari kojima je rukovodio vaterpolo klub stvorili su jedan sistem visokih troškova koji zahteva izvanrednu organizaciju po principu korporativnog upravljanja. Međutim, klub koji je u suštini društveni, ma šta to danas značilo, oslanja se donekle na svoje snage ali i na državu da mu pomogne. Stvari su se promenile, stari pristup više nije mogao da odgovori na izazove. Išlo se nizbrdo.  Kad se na to doda pritisak rezultata koji uvek postoji, već je jasno da je problem veliki. Međutim zaista ne znam sve detalje. Ono što sam znao i znam nije bilo dovoljno da pišem o tome, ukoliko ne prepoznam da to može rezulirati nekim boljitkom. S druge strane kostur onoga što Partizan predstavlja u vaterpolo svetu idalje postoji na Banjici, i s novom upravom on će u budućnosti osnažiti. Kao što si rekao, uključena su velika imena. Čini mi se da su to ljudi koji pre svega uzimaju u obzir interes Partizana. Znajući ko su i šta predstavljaju u vaterpolu siguran sam da će pucati na cilj koji je praktično u genima i srž je identiteta kluba. Naravno,  u skladu s datim trenutkom. Koliko će to brzo dati takmičarski rezultat ostaje da vidimo. Ja se nadam da ćemo na Banjici uskoro ponovo s pasijom i visokim očekivanjima gledati ekipu Partizana.  Od skora u redovima opet imamo velikog šampiona Stefana Mitrovića i to je neko svedočanstvo zacrtanog plana.

I za kraj, dobio sam ozbiljne pritužbe na proglašenje Prlainovića najtrofejnijim igračem na svijetu. Naime, ti koji su prigovarali, kažu da je Nikić trofejniji. Ja mislim da oni nisu upoznali metodologiju do kraja, da se broje klupski naslovi i reprezentativne medalje. Tvoj komentar?

Tomić: Nema nikakve sumnje da je Andrija najtrofejniji vaterpolista svih vremena. Nije to neko lično mišljenje, klupske uspehe ne možemo zanemariti. On prvi put u profesionalnoj karijeri nije osvojio titulu tek 2018. godine u Solnoku. Pre toga je bio šampion gde god da je igrao, a bio je i šampion Evrope pet puta. Dakle kada se saberu ti trofeji i reprezentativne medalje sve je jasno. Nikić ima više medalja s reprezentacijom i takođe je osvojio sve što se može osvojiti. Meni se čini da njima lično ta zbrajanja pehara nisu mnogo važna, budući da ih ne mogu valjano sve ni zapamtiti. Ipak, treba imati precizne podatke zarad samog sporta. Valjalo bi se pozabaviti statistikom, ja činim to onda kada mi je potrebna, ali bilo bi dobro bi da negde postoje svi pouzdani podaci tako da se brzo i lako čitaju, i to je deo neke modernizacije. Eto, neka nam bude to zajednički zadatak pa se nećemo više pitati oko toga. Ove godine je jedan izuzetno važan jubilej za vaterpolo, pratim da li će se i kako obeležiti. Javljam zapažanja…

Mogli bi ovako danima o raznim vaterpolskim temama, nadam se da nisam nešto važno preskočio, slobodno dodaj neku poruku iza kraj. Ako je to to, hvala ti na razgovoru i vremenu. Nadam se da se vidimo za koji mjesec u Dubrovniku. I nakon suradnje oko kupaćih i kapica, ako ti bude trebalo ekranizirat knjigu imamo ti jednog dobrog redatelja na Dančama, mislim da si ga i upozno sad kad je snimao gore u Beogradu. Ili da ipak pričekamo da vidimo kako će ispast „Leto kada sam naučila da letim“?

Tomić: Mogu se za kraj zahvaliti Tebi i čitaocima Danče.hr koji su imali motiva i interesovanja da do kraja pročitaju intervju. To s ekranizacijom si pogodio u centar, ali ima još mnogo da bi se došlo do realizacije. Vaš reditelj deluje perspektivno, nek „leti“ malo da vidimo kako će mu goditi pa ćemo se dogovoriti.