Idu li svi vaterpolisti u raj?

Poštovanje svima. Meni je ima već koji tjedan završila sezona (Više o samoj sezoni uskoro). Tako da već koji tjedan živim u onom limbu prisilnog odmora. Ne bih to nazvao običnim životom. Odraslim životom. Stvarnim životom. Životom običnog odraslog smrtnika. Ali mnogo blizu. Kao i svi mi tako se i ja moram trgniti iz te neke svoje sportske sebičnosti koja mi, u svrhu višeg sportskog cilja, gotovo makjavelistički opravdava neka moja ponašanja i odluke koje si dozvolim tokom trajanja vaterpolo sezone. Što nekad zna biti naporno za mene samoga, a kamoli za moje ukućane.

Tako da sada baš puno vremena provodim sa svojim ditetom. I stvarno nekad zna biti fascinantan taj njihov mali svijet s toliko malo, ali toliko bitnih stvari. Soba puna igračaka, ali onaj obični drveni štap, koji ja koristim za rastezanje, je najzanimljivija igračka od svih i ako je se oduzme odmah suze na oči uz simfoniju adekvatnih zvukova. Onda na sekund zastanem i pokušam moje emocije adaptirati na razinu malog djeteta. I pokušavam shvatiti djetetovu bol oko ovoga štapa i moje nervoze oko toga oće li mi šta razbiti po kući sa tim. U takvim situacijama nekad popustim, a nekad bude „ajde bogati, ti i tvoj štap. Nema štapa. Nema“

Kad čovjek tako provede par tjedana u komadu mikroskopski gledajući i observirajući samu esenciju života, to ne može a da ne ostavi neki trag na njemu. Bar ne može a da ne ostavi neki trag na meni. I onda ja glupan upalim televiziju. Jednostavno obožavam kad mi izleti reklama na televiziji za cjepivo protiv meningokoka popraćeno videom s jednom malom curicom koja boluje od spomenute bolesti. I onda pokažu tu par scena i posljedice te bolesti na djecu, a ja jedva čekam da prođe onih 5 sekundi pa da mogu werbung überspringen/skip ad/preskoči reklamu. I kad se u toku jednog sata ta ista reklama ponovi par puta ili ako vidim u nekom videu/seriji/filmu/dokumentarcu/internetu isto tako te neke teške scene u zadnje se vrijeme baš smorim. Gledam ovo tu ovo svoje malo zdravo čedo i jednostavno ne mogu pojmiti te neke stvari. Možda nešto šta sam već i prije znao, ili bio svjestan, samo je ovaj put na to gledam iz druge perspektive. I onda vidiš koliko je toga. I shvatiš da jednostavno moji mentalni kapaciteti nisu dovoljni da bih iti mogao obuhvatiti koliko tuge i boli nekad u svijetu stvarno ima. Nije do toga šta me optereti, nego me preoptereti. I šta je tu mogu? Koliko ja u stvari imam moći u svemu ovome? Gledajući to svoje malo čeljade željeći vjerovati da je sve u mojim rukama nekada si moram priznati da ipak nije tako. I šta onda uraditi? Paypalati nekoj udruzi pare uz objašnjenje “ovo ne radim samo zbog toga da osjećam manju grižnju savjesti”? Imam još briljantniju soluciju. Svaki put kad mi dođe neka takva reklama na televiziji ja samo kažem u zrak da već imam taj proizvod. Npr za meningokok ovo. Samo kažem put televizije na oba jezika “We already had the meningokok shot/wir hatten schon die Meningokokimpfung jebenti sve”. I onda se nadam da će algoritam od televizije to razumijeti i prestat mi davati takav tip reklama, ili mi makar neće više prikazivati tu reklamu. Još nemam dovoljno dokaza za ovu teoriju, ali javit ću vam se s razvojem situacije. A ako su neki od vas možda zbunjeni i pitaju se zašto bi ja gledao put televizije i izgovarao riječi u nadi da će me televizor poslušati. Ne mogu vam ja sad objašnjavati te neke digitalne urbane mitove i legende. Morat ćete istražiti sami. Sva ova nova tehnologija oko nas i način na koji utječe na naše živote je stvarno fascinatno s jedne strane. Stvari koje vam ja pričam su samo jedan mali dio svega toga. Koliko god mi je nekad neugodno šta su svugdje oko mene kamere, toliko se osjećam sigurno na glavnim kolodvorima kad se u kasne sate vraćam s neke utakmice. Ne znam šta da vam kažem tu. Tehnologija je zajebana, ali i dalje mislim da mislim da je zajebanije bez nje.

Nedavno sam opet vratia svoj fejsbuk profil. Bia sam ga izbrisa nakon zadnje olimpijade i mogu vam reći da sam pri povratku na fejsbuk odmah osjetia njegov utjecaj na moj život. Tj. koliko mi vremena krade. Danas je fejsbuk puno drugačije mjesto od 2008e godine kada sam ga ja instalira. Kroz godine se fejsbuk kao platforma isprofilirao u pravo pravcato fejsbuk tržište. Teško je reći jel se fejsbuk u svojoj suštini išta promijenia, ili je li se okolina promijenila. Ili oboje. Definirati promjene je nekad teško dok još živimo u njima, ali jedno je sigurno. Nakon skoro godinu dana opet tumaram bespućima fejsbuka. Možda zvuči glupo za reći, ali meni se pari da je, u odnosu na ostale platforme, fejsbuk i dalje nekako privatniji i intimniji od ostalih platformi. Nisam gleda šta se tu događa skoro godinu dana. Skrolam kroz svoj fejsbuk i naravno ne mogu, a i da na fejsbuku ne vidim cijelu ovu situaciju u i oko Ukrajine. Prvi put kad sam nešto čua uvezi situacije u Ukrajini je bilo krajem 2014e godine. Taman sam stiga u Njemačku i sa mnom u razredu u školi za njemački jezik je bila jedna Ukrajinka kojoj je muž bia taman otiša na neki front, djeca su im bila sa bakama i djedovima. Ona je došla u Njemačku prva, te će kad se smjesti i nađe pravi posao onda dođi njen muž i njihova djeca. Od onda ja nešto to sa Ukrajinom imam u glavi. I sada kada su opet mediji počeli o tome malo pisati pretpostavlja sam da se upravo to desilo. Ništa se nije promijenilo od 2014e nego su samo mediji počeli opet o tome pisati. Taman taj period kad su mediji počeli konstantno objavljivati sadržaj vezanim uz tu situaciju sam si napokon sredia klub, prebolia koronu i ima dovoljno vlastitih problema. Uz to su se počele podizati mjere u Nizozemskoj i Njemačkoj. Nisam ima fejsbuk ovi aktivni fejsbuk, samo onu kao stranicu, tako da sam većinu stvari pratia priko instagrama ili youtubea. Već sam pisa u jednom o svojih članaka o Sirijcima s kojima sam išao na satove njemačkoga u doba ratovanja u njihovim rodnim gradovima. Upozna sam u tim raznim njemačkim školama ljude iz puno raznih zemalja koje su ili bile pogođene ratom ili još uvijek se nose se nekim oblikom rata. I šta da ja sad uradim po pitanju rata u Ukrajini. Malo me sram priznati, ali kad sam tek vratia fejsbuk i kad bih skrolao kroz njega, čim bi vidia plavu i žutu boju u kombinaciji samo bi odskrola dalje. Ne da mi se gledati, ni čitati, a možda mi i algoritam uspije prepoznati da ne želim gledati takav tip sadržaja. Imam dovoljno vlastitih problema i doša sam na fejsbuk malo odmoriti živce. Po instagramu i ostalim mrežama mi se činilo da se početna hajka oko cijele situacije polagano smirila, te da su ovi neki mainstream, nazovi pop, mediji pustili ljude da u miru rješavaju svoj sukob. Ili možda trending u mainstreamu ima ograničen rok trajanja? Ne znam. Uglavnom. Nakon par dana skrolanja kroz fejsbuk mi je izašla neka objava iz jedne ukrajinske vaterpolo fejsbuk grupe. Ne mogu reći da je to sad neka oficijelna ukrajinska vaterpolo fejsbuk grupa, ali uvijek mi je djelovalo kao da osoba koja vodi tu grupu ozbiljno pristupa toj grupi i svom vaterpolu. I sada vidim i tu neke objave o ratu. Međutim sad mi je nekako malo ipak drugačije nego prije. Uša sam u tu grupu i proskrola malo kroz njihove objave. A šta da vam kažem. Zagrlim i poljubim svoje čedo i vratim se skrolanju. I onda poslije vidim jednu par tjedana staru objavu u vezi smrti jednog vaterpoliste iz Mariupolja. Stavljene su bile dvi njegove slike. Obe u bazenu s kapicom kako se smije put kamere. Jebeš mi sve. S godinama sam unatoč mome okruženju naučio razlikovati državu od građanina, vlast od naroda, odluke od osjećaja, grupu od čovjeka, ali još nisam naučio raščlaniti osobu od vaterpola. Malo me i pogodilo i posramilo gledajući u te dvi slike. Htio sam saznati kako je poginuo. U komentarima sam vidia da je neka raketa ili granata eksplodirala, šta mi je nekako lakše pročitati nego da je netko ispalio metak s imenom jednog vaterpoliste. Teško mi je, skoro pa glupo i bezobrazno, ovako nešto uopće pomisliti i još napisati. I onda sam u komentarima ispod pročita kako su uz ovoga na slikama još dva igrača iz Mariupolja dosad poginila… tri iz iste ekipe. Poginila. I šta sada nakon ove informacije? Ja bih trebao zaključati svoj mobitel i nastaviti sa svojim danom kao da nikad nisam ni otključao svoj mobitel. Čemu si ispunjavati dan ovakvim istinama? Čemu si ispunjavati dan podsjećajući samog sebe na moju malenkost i beznačajnost u ovome svemu? Zašto da gledam u svoje dijete znajući da su tamo negdje u Ukrajini tri vaterpolista iz iste ekipe mrtva? I onda me u svemu tome misao o mogućnosti jedne situaciji opteretila. Preopteretila. A šta ako je na drugoj strani rakete bio isto neki bivši vaterpolista? Šta ako je taj čovjek s druge strane nakon završetka srednje škole zbog lošeg obiteljskog imovinskog stanja morao ostaviti vaterpola, te otišao u vojsku zbog sigurnih novaca i sad uzročno posljedičnim vezama koje su za njega veće od njega stave njega u takvu jednu situaciju? Ne znam kako se kalibrira puška ili pištolj, samo znam da su se zadnjih par tjedana moje emocije rekalibrirale na level maloga i neiskvarenoga djeteta, te mi ovakve istine mnogo teško prisjedaju, i malo mi kvare osjećaj kontrole nad mojim životom.

Činjenica da postoje mogućnosti da danas, svjesno ili nesvjesno, makar i u teoriji jedan vaterpolista na drugog vaterpolistu ide pravim oružjem je mnogo rastužila moje srce. I onda dodatno na to sam još pročitao priču o djetetu jednog od onih preminulih vaterpolista iz Mariupolja. Koliko sam skužia djetetu je majka umrla već prije, a tata joj je poginuo u nedavnom granatiranju, te je ona ostala sama i na kraju je bila zatočena u tome gradu i nije se znalo šta je bilo s njom. Neka primopredaja je obavljena i sad će valjda otići živjeti kod svoga djeda, koji je nagrađivani ukrajinski vaterpolo trener. I šta dalje reći. Pogledati u svoje dite u svom malom mikro kozmosu ne svjesnu ičega i nekako se odvojiti od ovoga šta sam upravo pročitao i proživio na fejsbuku. Samo se nadam da postoji mjesto u raju za nas koji na ovakve slike ne znamo šta uraditi nego samo skrolamo dalje koristeći našu odraslu i običnu smrtnu egzistenciju kao opravdanje.