OSVRT NA GAY PRIDE – Gay is okay ( i nogometaš Guti je by the way)

    U pizdu materinu ove Hrvatske televizije, pomislih ja sinoćke preko Dnevnika, jebo mater svoju, ja sad moram u Čempjons ligi, gledati retardirane ubojice nogometa Inter i Liverpool, znanstveni dokaz, zašto Ameri ne prefiraraju ovaj sport. Mislim se, imam ja satelitsku, nećete me zajebat, gledat ću Roma – Real, pravi fuzbal. Vrtim ja tako satelitsku, jeboteled, ove slobode i demokracije, sve kodirano. Što ću sad? Moji prijatelji svi seljaci, jedva imaju televiziju, a kamoli neku dobru nekodiranu satelitsku. Uuu, odjedanput, sjetih se svog prijatelja Mikija Peška, on je educiran, mora taj da ima i posjeduje sve tehnološke blagodati, kad ima i onaj, kako se zove, mejl.

– Alo Miki, Marole je, oš gledat Romu – Real, ja bi došo, nemam gdje – priupitam ga.
– O baš supač, ne interesira me baš ta utakmica, ali ima se na njoj što vidit. – odgovori Viktor.
Nisam baš svatio njegovu kontradiktornu rečenicu, ali nisam se ni trudio, sretan sam, idem navijat za šatrovačke imenjake.
Došo tamo, utakmica počela, ja i Miki sjedimo na kauču.
U jebote, tek što krenuše s centra, da Real gol. Skočim ja sa kauča, jebem sve što mi padne na pamet, i tako svaki put, kad ja skočim, Viktor se malo pomjeri, tamo gdje skočim, da kad idem sjest, sjednem njemu na kurac.
– Što me jebeš? – rečem mu.
A on će da me ne jebe, nego da će kasnije. Mater ti jebem, Miki, nisam ja ovdje došo da me ti jebeš, nego da gledam utakmicu.
– Nema đabe ni u stare babe – na to će on.
– Onda odoh ja ča – ljutito ću.
– Ma ja se samo zekim, daj sjedi, smiri si se – plaho će on.
– Smiri ti kurac, pa ću lako ja sise – zaprijetih.
Onda umuknusmo.
Poluvrijeme.
Meni neka nervoza, Roma gubi, ovaj zajebava. Obećo da će biti dobar. Donio mi popit pivu da se smirim. Otpopih guc i smirih se.
Poče drugo poluvrijeme.
Roma bolja, vidi se kako ih i režiser prenosa, kamerom teško po ekranu prati. Pizaro do Derosija, ovaj se oslobodijo jednog, dao Totiju, što će Toti, asist, Mancini gol, kadar iz publike, navijači se vesele, opet Mancini u kadru, pa publika, pa Mancini, pa publika, Mancini, ja vrištim, a Miki poskoči:
-Francescoooooooooo, to, Francescooooooooooo, legendo – zavrišti.
– Kakav Francesco, nije Francesco dao gol, nego Mancini – rečem mu, ali me nije čuo.
Ma dobro pusti ga, promislih, drago mi je da se zabavlja, samo da mene ne jebe, iako nije mi jasno zašto navija za Romu, jer voli Real, a Guti mu je najdraži igrač zbog njegovih privatnih sklonosti.
Opet akcija, prodro Perota, pa preda do Totija, Toti se oslob…jednog, drugog, trečeg, četvrtog, uposlio Žilija, tuče omaleni Francuz. Goooooooooooooooooooooooooooooooooooool
Kadar iz publike, pa Žili, publika, Žili, publika, Žili
– Toooooooooooooooooo, Francescooooooooooooooooo, tooooooooo – vrišti Miki.
Jeboteled, više me zaintrigirala ova misterija, što ovaj peder priča, nego samo utakmica.
Zašto se stalno dereš Francesco, kad Toti nije dao nijedan gol? – upitah ga, i dodam činjenicu – a još k tome navijaš za Real.
– Ma ti nikaj ne razmeš, aplaudirao sam Francescu, ne Totiju, nego onome iz publike – reče.
– Kojemu iz publike?
– Onomu što ga kamera zumira kad Roma da gol – objasni mi.
– Misliš onomu….
– Da, da, u Ti-šrtu sa detaljom gumenom patka u đakuziju – objasni.
– Onomu što nosi neki transparent? – opet upitah.
– Da.
– Ali on nije navijač Rome, zašto ga režiser prikazuje?
– Jer mi imamo danas akciju – reče Miki.
– Ko mi? – totalno me ova storija zbunila.
– Ja, režiser i Francesco. – objasni on.
– A vi ste……….u jebote – rasvijetli mi se sve.
– Da, da, imamo međunarodnu akciju, a pošto je Liga Prvaka ful gledana, pade nam napamet mali igrokraz – reče Miki Peško u jednom dahu i slavodobitno me pogleda, napravi ISKORAK, nasmije se i reče:
– Nisi vidio što piše na transparentu?
– Ne.
– Noi siamo tutti, Jose Maria Gutirez Guti!