Golmani bez granica; Druga epizoda: Strahinja Sretković

U drugoj epizodi serijala Golmani bez granica, ugostit ćemo golmana koji je do svoje dvadeset i osme godine odigrao za pet različitih srpskih klubova, za jedan makedonski, kao i za makedonsku reprezentaciju. Uz nastupe za 5 različitih klubova tokom srpske ljetne vaterpolske lige. Zatim pauzira tri sezone, u kojima je priveo svoje studije stomatologije kraju. U tom periodu je svejedno ostao vezan uz vaterpolo, ali „samo” kao trener golmana i pomoćni trener. Spletom okolnosti se nakon završetka studija ponovno vratio među vratnice. I to među vratnice mađarske prve lige. Nakon dvije godine u Mađarskoj, u sezoni 2016/2017 vraća se u Srbiju i od tad do danas je nastupao za dodatnih pet klubova što prve, što druge srpske vaterpolo lige. Njegove objave i komentari nakon utakmica su uvijek bile mali prozor unutar srpskog vaterpola za koji bi rijetko čuli. Za mjesec i po dana će napuniti 40 godina. Oženjen, ima dijete, radi full time kao stomatolog za jednu privatnu ordinaciju i već par godina mu je svaka vaterpolo sezona zadnja. Navodno je ova godina baš baš zadnja. Nedavno je i debitirao na Danče Waterpolo Fantasy-u i zauzeo odlično sedmo mjesto (bilo je sveukupno 10 natjecatelja). Dame i gospodo, golmani i golmanice dozvolite mi da vam predstavim dr. Strahinju Sretkovića.

Tomo: Poštovanje Strahinja i dobro nam došao. U svojoj vaterpolo karijeri si igrao za Kraljevo, Crvenu Zvezdu, Dinamo Pančevo, Bečej, TENT, Rabotnički (Skoplje), Szentes, TAŠ Beograd, Zemun, Proleter i Stari Grad. Jedan makedonski, jedan mađarski i devet srpskih klubova. Ako uz to još dodamo i pet klubova srpske ljetne lige, te nedavnu „vikend” epizodu u Saudijskoj Arabiji, dođe se do brojke od 17 klubova. Šta se sve tu izdogađalo da tako učestalo mijenjaš klubove? Pretpostavljam da su obrazovanje i zaposlenje, tj neke privatne van-vaterpolske okolnosti, nekako najviše na to utjecale?

Strahinja: Pozdrav Tomo i hvala ti na pozivu da uradimo ovaj intervju. Matično Kraljevo i moj otac Radomir su glavni krivci za moju već sad dugogodišnju karijeru. Kraljevo je tih godina nosilo epitet srpske Bolonje u košarkaškom smislu, pa je nekako prirodno bilo početi sa tim sportom u košarkaškom klubu Sloga. Moj otac Radomir je osnivač Vaterpolo Kluba Kraljevo u koji sam se upisao sa 10 godina. Došao sam malo da bih preko leta naučio da plivam i evo se zadržao do dan danas. Osnove sporta sam stekao u mom gradu na Ibru. Odlaskom na fakultet morao sam promeniti sredinu, jer sportom bez škole, bar u mojoj porodici, se nije smelo baviti. Put me je odveo u Beograd i skroz slučajno u Crvenu Zvezdu. Živeo sam nedaleko od bazena „25.maj”. Naravno tada sam puno kaskao sa vaterpolo znanjem. Dosta sam napredovao u moje dve sezone u Crvenoj Zvezdi, ali prvu pravu priliku sam dobio tek u Dinamu iz Pančeva, odakle i kreće moja golmanska avantura. Uz paralelnu ulogu studenta na Stomatološkom Fakultetu svuda sam odlazio sa preduvjetom da treniram jednom dnevno, te sam odlazio u klubove koji su mi to omogućivali. Na moju veliku žalost, to su često bili klubovi koji nisu bili dugoročno finansijski podržani. Što je isto jedan od uzroka mog učestalog vaterpolo migriranja. Pravi profesionalizam sam osetio tek u Skoplju. Dobio sam i makedonski pasoš, al se desila ista priča kao i u prethodnoj rečenici. Povratkom u Srbiju imao sam plan da završim fakultet i krenem sa radom. Međutim prilikom obavljanja doktorskog staža u Kraljevu, na bazenu se pojavljuje jugoslovenski olimpijac Igor Gočanin. Rodom iz komšijske Vrnjačke Banje. On me je reaktivirao iz sportske penzije, da bi nekim neverovatnim spletom okolnosti i posredstvom mog dugogodišnjeg prijatelja, sada trenera VK Pecs Zlatka Rakonjca, završio iz amaterizma Letnje lige u madjarskom Szentesu i totalnom profesionalizmu. To je nešto najbolje što sam video i doživeo od našeg sporta. Da sam bio mlađi dao bih dao sve od sebe da ostanem još koju sezonu. Također taj period mi je doneo kumstvo sa Lukom Sekulićem, bivšim crnogorskim reprezentativcem.

Zatim sam igrao jednu sezonu u Tašu, da bih nakon toga proveo moje 4 najbolje vaterposke sezone u Zemunu. Naišao sam na maksimalno razumevanje prvog stratega Vukote Vukotića, dobio sam sjajnog saigrača, a potom i venčanog kuma, Andriju Vasiljevića. Nakon Zemuna sam proveo jednu sezonu u Proleteru. Onda opet sezonu za Taš. Tada smo moja supruga Aleksandra i ja dobili našeg sina Maksima. Da bih si malo usporio tempo života, prešao sam u jedan od najvećih suparnika kroz sve godine od mog povratka u Srbiju – VK Stari Grad sa beogradskog Dorćola, gde sam i sada.

Najinteresantnije iskustvo je zasigurno nastup za ekipu Esperance Tunis na Beach Waterpolo turniru u decembru 2023. Turnir se igrao u King Abdullad Economic City-u u Saudijskoj Arabiji i tu sam naleteo na toliko igrača, pa i trenera, koje poznajem da nisam mogao verovati.

Tomo: 17 klubova, i nijedna svađa 🙂 to mogu samo doktori haha. Rekao si da je tvoj otac Radomir osnovao vaterpolo klub u Kraljevu. Izgradnja i održavanje bazena je malo skuplje nego košenje trave, pa ne čudi šta je puno lakše osnovati nogometni klub, nego neki plivački ili vaterpolski klub. I općenito sam dojma da je većina vaterpolskih klubova uvijek nekako vezana za neke regionalne centre ili gusto naseljena urbana područja. Gledajući tvoj vaterpolo CV vidi se da u Srbiji postoje klubovi i u puno manjim gradovima i sredinama od Beograda ili Novog Sada. Jel mi možeš malo bolje objasniti tu situaciju? Koliko je tih klubova aktivno zadnjih 20-30 godina, a koliko su to neki novi klubovi i neke nove priče?

Strahinja: Vaterpolski klubovi u Srbiji su doživeli ekspanziju kada je postalo jasno da nema prostora za sve u Partizanu, Zvezdi ili recimo, u jednoj od najboljih vaterpolo škola u prošlosti, VK Beogradu. Iz te potrebe su nastali brojni klubovi sa kraćom ili pak dužom istorijom postojanja na bazenima. Nisi mogao čuti za njih jer je retko koji stekao pravo nastupa van granica Srbije, ali sa formiranjem Jadranske lige to se malo promenilo. A naročito napretkom tehnologije, pa se sada te kolektive može pratiti i u realnom vremenu. Što je pre samo 20 godina bilo nezamislivo. Na primer, VK Zemun postoji od 1991. a čulo se za njega tek kad je zaigrao Jadransku A2, dok je VK Stari Grad sigurno 15-20 godina na srpskoj vaterpolo sceni.

Partizan je među prvim klubovima formirao drugi sastav i to je bio VK Student (danas VK Banjica), koji je bio baza za mlade igrače i one koji svoje mesto ne pronalaze u, tada, moćnom Partizanu. Upravo je kao rezultat sjajnog sistema iz tog omladinskog pogona povučena masa dobrih prospekata u prvi tim crno-belih. Broj igrača koje i dalje viđate po bazenima su znanje stekli u Studentu/Banjici. Nekada premoćni VK Bečej je imao isto VK Mladost. Taj model je prisvojen i kod Crvene Zvezde pa su crveno-beli formirali zaboravljeni VK Sever, koga se samo stariji sećaju. Vojvodina je kasnije oformila VK Dunav. Potom su svi koji su imali organizacione moći krenuli sa formiranjem što omladinskih klubova što seniorskih. I tako se došlo do frapantnih brojki klubova u Srbiji. Svaki grad gde postoji zatvoreni bazen ima svoj vaterpolo klub koji se takmiči u jednoj od tri zimske lige. Možemo uzeti primer Save Randjelovića koji je rodom iz Niša, preko kikindskog Žaka došao do Crvene Zvezde i reprezentacije Srbije. Dalje znate šta je Sava postigao. To upravo pruža ovoliki broj klubova, da se u datom trenutku desi neki novi Sava u Kraljevu , Nišu , Valjevu ili Subotici.

Ima tu i lokalnih priča kao VK Taurunum, nešto poput fudbalskog Athletic Bilbao-a, koji vode isključivo Zemunci koji su ranije nastupali za Zemun. I drže se toga da su skoro svi igrači moraju biti stalno zaposleni ili vrhunski studenti iz kraja, te se takmiče u B ligi. Beograd smatram glavnim rezervoarom vaterpola u Srbiji, jer je milionski grad. Danas, Super Ligu igra 6 klubova iz Beograda, A ligu 3 kluba, dok B ligu broji 7 klubova iz Beograda.

Tomo: Dok nisam počeo čitati tvoje objave na Facebooku nisam uopće imao pojma koliko klubova zapravo postoji u srpskom vaterpolu. Šta je reći da si ih počeo pisati i je li ti ovo prvo takvo neko novinarsko iskustvo?

Strahinja: Moje pisanje izveštaja je plod jednog besa. Ne mirim se sa činjenicom da je vaterpolo kao sport u Srbiji u medijima naveden pod fusnotu. Samo sam ja u izveštajima novinskih tabaka imao 10 prezimena kroz karijeru. Takodje, živciraju me i ti izveštaji koji su bili toliko šturo napisani da osim rezultata i tabele i danas ne znate ni ko igra, ni gde igra, ni kada igra i zašto igra. Jasno je da je fudbal najveća sporedna stvar na svetu i zauzima polovinu sportskih novina i 70% internet prostora, ali sport kao vaterpolo zaslužuje više. Ubacivao sam i neke vaterpolo kuriozitete da bi onima koji čitaju bilo zanimljivo, a ne samo šturi vaterpolo tekst. Bio sam ubeđen da to ne čita niko, sam ostao iznenađen kada su krenuli komentari i pozivi zašto kasnim ove ili one nedelje. Znači vredi taj mikro-napor i drago mi je da je tako!

Tomo: Igrao si isto i srpsku ljetnu vaterpolo ligu. Kakvo je to natjecanje? U Dalmaciji i duž cijelog Jadrana postoje mnogi klubovi koji ljeti igraju u moru. Ne razumim se u rijeke i jezera, ali navodno su komarci ogromni u takvom podneblju. Kakva su tvoja iskustva sa komarcima na srpskim ljetnim ligama?

Strahinja: Jedna od baza letnjeg vaterpolo je belocrkvansko jezero gde su komarci kao rode. Nije to problematično za igrače jer su u pokretu, al za tebe na golu je pakao. Navijanje je frenetično na bazenima malih mesta. Jednom sam dobio punu flašu vode u ledja od nekog navijača Bele Crkve. Dobro sam i prošao, jer mi je ciljao glavu. Na tribinama bude do 500 ljudi. Ko je vaterpolo leti igrao u Vrnjačkoj Banji ili Kraljevu taj se zdrav nikad kući nije vratio. Atmosfera igranja leti je neuporediva sa zimom i mislim da je to recept za opstanak vaterpola. Za mene najlepši deo sezone u prošlosti je upravo bila Letnja liga. To je najniži stepen vaterpola u Srbiji. Rezervisan je za klubove koji nemaju zatvorene bazene za zimske lige i za nedavno formirane klubove koji traže plasman u B Ligu (zimsku 3. ligu). Odatle sam i ja ponikao. Budući da moje matično Kraljevo od svog osnivanja 1993. igra samo Letnju Ligu. Što je velika šteta, jer je višestruki prvak, al zbog neuslova mora ostati u tom rangu takmičenja. Vaterpolo Savez Srbije je u poslednje dve decenije dosta puta menjao pravilnik registriranja igrača tog takmičenja. Događale bi mi se situacije kad bih igrao protiv ekipa u čijim su postavama igrali Igor Gočanin i Predrag Zimonjić. Za Kraljevo su igrali Strahinja Rašović, skoro redovno Marin Restović, Aleksandar Pešterić, Veljko Tankosić. Valjevo je jedne godine vodio legendarni Džigi – Igor Milanović, a igrao Marko Avramović, Nemanja Ubović, Voja Čupić itd. U Paliluli sam igrao sa, tada detetom, Vukom Milojevićem, sad reprezentativcem Srbije. Pa i Novi Beograd je svoj put počeo iz Letnje lige, a danas je vicešampion Evrope, osvajač Jadranske lige i prvak Srbije.

Tomo: Zbog studija si imao stanku i nisi igrao vaterpolo pune tri sezone, i onda si se ponovno reaktivirao ni manje ni više nego u mađarskoj ligi. Reci mi kako ti je bilo to iskustvo? Prvo, kako je bilo vratiti se igranju vaterpola nakon tri godine, a drugo kako je bilo igrati u mađarskoj? Pretpostavljam da u toj ligi i onaj najgori igrač zna barem zapucati, te da nema laganih utakmica za ijednog golmana.

Strahinja: Čekao me je fakultet pune dve godine da diplomiram jer sam želeo probati profesionalni vaterpolo. Nakon raspada makedonskog projekta to je bio neki prirodan dalji životni put. Počeo sam sa radom u Kraljevu kao doktor stomatologije u državnoj ustanovi, al me je bazen stalno vukao nazad. Bilo je strahovito teško posle tog vremena biti nazad u pogonu. Kako sam radio tegove u toj pauzi ličio sam više na bodyguard-a nego na vaterpolistu, a kamoli na golmana. Tada sam bio na užasnih 111kg. Topio sam se do 100 puna 3 meseca da bih bio fit. Igrački je bilo strašno. Svi Mađari su tako skovani da mogu da opale šta hoće kad hoće. Ako vidiš rupu u bloku onda nema neke preterane timske discipline, nego se šutira.

Mađarska je za vaterpolo nešto poput NBA u košarci i nešto najbolje što sam video od našeg sporta. Tamo je na svakom bazenu brdo publike, prati ih televizija, radio, konsultanti, treneri . Oni na Tv-u prenose i duel 10. i 11. ekipe uz komentatore i ozbiljne trenere i diskutuju o stilu igre i pojedincima. Ogromna im je baza igrača koji migriraju među klubovima i nemaju potrebe otisnuti se u inostranstvo da bi igrali vaterpolo. Jedan od frapantnih podataka je i to da im igrači igraju u poznim godinama. Čak posle 40-45 godina i dalje su plodonosni sportisti, a dodatni impuls njihovog vaterpola je prenos znanja mladima koji će ih zameniti.

Tomo: Prije koju godinu si bio igrao i Regionalnu vaterpolsku ligu, a radiš puno radno vrijeme ka stomatolog u jednom privatnom zdravstvenom sistemu. Kako ti se svidjelo to iskustvo i kako si uspio iskombinirati sva putovanja za svojim poslom?

Strahinja: Generalno naišao sam na razumevanje direktorke mog sektora u MediGroup sistemu na moj sportski angažman. Smene i rad sam kombinovao tako da mogu da pokrijem oba posla podjednako dobro. Stradalo je samo vreme. VK Zemun je imao tu sreću da pre korona pandemije igra onaj sistem vikend utakmica po Jadranu. Najlepše iskustvo ovog našeg sporta je upravo to: putovanja, neki drugi tip vaterpola, novi ljudi, oživeti neke stare kontakte i posetiti gradove i zdanja u Hrvatskoj, Sloveniji, Crnog Gori. Ta godina nam je za atmosferu i sport i meni lično bila skoro savršena. A za posao je bila katastrofalno teška. Par situacija je bilo da sam nosio komplet jorgan i jastuk i spavao u autobusu. Vraćali smo se sa primorja noć sa nedelje na ponedeljak, te stizali u Beograd tek u 5h ujutru, a ja sam u obavezi da budem u 7h u ordinaciji. I sve to vredi te žrtve, jer su to uspomene za ceo život.

Tomo: Gledao sam tvoje gostovanje u odličnom podkastu Pod kapicom. I ispričao si priču bio kako ti je jednom jedan klinac došao u ordinaciju, te da je htio da mu baš ti popraviš zub jer te bio gledao na nekoj utakmici i čuo je negdje da radiš kao zubar. Jel ti to bilo jedino takvo iskustvo i kako se ti kao dvostruki profesionalac ponašaš u takvoj situaciji?

Strahinja: Ja sam dentalni servis za većinu Zemunaca, a sada i staro-građana. Mnogo mi igrača i iz ranijih klubova dolazi na stolicu. Ne mogu da me zamisle u belom mantilu sa turbinom u rukama i dođu preplašeni, al kako 50% vremena provodim u radu sa decom iznenade se koliko je to banalan i neosnovani strah. Taj momenat iz podkasta je bio kad sam igrao u Tašu i to sam dete prepoznao onako kroz maglu. I kaže mi mali: „Pa ti si golman, i ja hoću kod tebe da popravim zube.” Osećaš se počastvovano što si baš ti izabran da budeš njegov lekar. Većina njih uradi fotografiju iz ordinacije da pokažu da sam stvarno to ja 🙂 . Bilo je i korisnih situacija kao sa početka ove sezone kad je saigrač na treningu u jednom remplovanju slučajno polomio dve jedinice saigraču laktom pa smo izjurili sa bazena direkt u ordinaciju da to vrlo uspešno sredimo. Uglavnom se trudim da se oba posla dam 100% i to za sada uspevam .

Tomo: Kao zubarolog, šta kažu istraživanja i koje je tvoje razmišljanje o štetnosti klora na zube i zubnu caklinu, te što učiniti u prevenciji štetnog djelovanja vode iz bazena na naše zube?

Strahinja: Davno sam primetio i na svojim zubima da mi se gleđ (caklina) nekako istrošila. Te da mi je eksponiram drugi sloj zuba (dentin), a time i bol na provokaciju (toplo-hladno-kiselo- slatko). Kako sam više istraživao tu temu, više sam saznao da je klor i ta kompozicija kemikalija na bazenima direktan krivac za trošenje zubne strukture. Ovaj problem sam primetio i kod mase mojih saigrača. Simptomatično je to da su vaterpolisti iz Vrnjačke Banje najviše bili pogođeni ovim problemom, pa su svi redom radili protetske nadoknade na zubima nakon samo 10 godina bavljenja sportom. Potpuna zaštita ne postoji zbog vremena provedenog u vodi i promenjene ph vrednosti usne šupljine tokom boravka u istoj. Zamislite samo profesionalce koji u vodi dnevno provedu 3-5 sati. Neka osnovna prevencija podrazumeva redovne posjete stomatologu, besprekornu oralnu higijenu uz ispiranje usne šupljine sa jedinjenjem klorheksidina 0.12%. U novijoj istoriji primjenjuje se i GC Tooth Mousse pasta za remineralizaciju zubne strukture, koja se primenjuje premazivanjem zuba.

Ovo pitanje sam sa hteo da realizujem kroz Diplomski rad, al mi mentori sa Fakulteta nisu dozvolili. Neophodan je veliki uzorak od nekoliko desetina ljudi iz vodenih sportova i posebni testovi za analize, a to bi potrajalo previše dugo uz neku dozvolu Ministarstva za takav projekat.

Tomo: A sad na malo vedrije teme. U svom debiju na Danče Fantasy Doha 2024 si zauzeo odlično sedmo mjesto. Opiši nam malo to iskustvo. Koliko je tvoje igranje Danče Fantasya utjecalo na tvoju percepciju samog vaterpola? I molim te napiši mi kroz kakav emotivni roller-coaster bi prolazio tokom utakmica igrača koje bi odabrao u svoju ekipu? Sjećam se trenutka kada ti se neki plan izjalovio i toliko si se snervao da si htio prekinuti igrati, ali nastavio si čisto da ispoštuješ nas ostale haha, ali nije ti se više igralo.

Strahinja: Ja nikada nisam igrao mi fudbalski Fantasy, a kamoli bilo šta slično pa je uspeh uopšte biti iznad zone ispadanja. Ja sam iskreno učio svakodnevno tu igricu. Fizikalija dominira današnjim vaterpolom. Ta centralna osovina golman-bek-centar je od kada postoji sport osnova ma šta da se promeni. Kako sam ja jedan ozbiljan igrački starac u ovom sportu i ispratio sam sve moguće promene i pravila još od odbrane igrača sa dve ruke, moja percepcija je takva da je vaterpolo sa „lakim” igračima dobio brzinu, okretnost i neku dozu kreativnosti, al temelj se ne menja. To je benefit za reprezentacije sa vrsnim plivačima, a pozicija teškog centra ostaje i dalje napadački neprikosnovena.

Više sam se bazirao na dobrim timskim igračima nego na poenterima i to je bila moja najveća greška tokom takmičenja. Liniju Zerdevas-Burić-Kakaris nisam pipnuo. Vi kao iskusni stari Fantasy lisci tačno ste znali koje igrače odabrati na određene spoljne pozicije u datom kolu. Pa ste likovali na maksimum. Zbog takvih tehničko-taktičkih neuspeha sam završavao kolo sa jednocifrenim brojem bodova i setio se zašto više ne igram igrice. Da ne bih lomio po kući. Bilo je tu i ličnih provokacija pogotovu od kreatora ovog intervjua. Kad se podvuče crta jedno novo iskustvo i novi ugao igre koje mi je doneo sport koji obožavam.

Tomo: Navodno je kreator ovog intervjua već otprije poznat po takvim incidentima haha 🙂 Kakva su očekivanja za Danče Fantasy Pariz 2024? Kao što si vidio, za igrati Danče Fantasy je potrebna nadljudska izdržljivost da bi se sačuvala smirenost u donošenju odluka, promjeni igrača i ostalim taktičkim manevrima. Šta ćeš ovaj put uraditi drugačije, te kako se planiraš ovaj put nositi sa pritiskom koji dolazi sa Danče Fantasy-em?

Strahinja: Fantasy me je naterao da ceo dan sedim ispred telefona i laptopa konstantno prateći vaterpolo. Koliko sam samo puta ujutru od 7h pratio uživo utakmice Japana gde sam čekao da bodovno proradi Seiya Adachi. Verujem da će za Pariz mozganje biti intenzivno i zbog toga što je sistem takmičenja prenaporan, pa treba imati i sreće kada će koji selektor odmarati određene igrače. Ovaj put ću se potruditi da malo promešam karte u smislu spoljnih pozicija koji su inače zaslužni za sakupljanje poena.

Tomo: I za kraj. Moram da te pitam. Je li ovo stvarno zadnja sezona ili ćeš opet nekako iskobeljat nešto i naredne sezone? A ako je stvarno zadnja kao golman u vodi, je li planiraš ostati nekako i dalje vezan uz vaterpolo oko bazena. Bilo kao trener ili kao nešto drugo?

Strahinja: Jednom prilikom mog boravka medju stativama Zemuna, kad sam se žalio na svoje godine, rad, bol u ledjima, pa i tajming treninga, trener Vukota (rodjeni Kotoranin/Dobrotanin) mi je rekao sledeću stvar: „Ti si moj Strajo isti kao Zvonko Rajhel, bivši golman Primorca i doktor stomatolog iz Kotora. Kasno si se upalio na golu i možeš još mnogo da traješ!”. To i jeste stvarno istina. Ja sam svoju prvu prvoligašku utakmicu odigrao u kapici TENT-a iz Obrenovca tek sa 25 godina. Zbog tog hendikepa i kasnog paljenja evo i danas sa nepunih 40 pronalazim motiv da još stojim na golu. Ukoliko dozvole uslovi i naravno moja porodica, koja podnosi najveći teret, moguće je i da ostanem dalje u Starom Gradu.

Vaterpolo mi je mnogo dao i bilo bi nepošteno da nakon toliko godina izadjem iz vode i nestanem sa bazena. Sigurno ću se aktivirati u nekom obliku kroz vaterpolo na suhom samo je pitanje u čemu.

Tomo: Ajde Rejhelu hvala ti puno na ovome intervjuu. Sretno u nastavku sezone, bila ona zadnja ili ne, i vidimo se na Olimpijskim igrama.

Strahinja: Hvala ti Tomo na pozivu za uraditi ovaj intervju i očekujem žestok lični okršaj na Fantasy Olimpijadi!